Industrija za Odrasle i Lažni Moral Evrope

Uvod

Evropa voli da sebe vidi kao prostor progresivnih vrednosti, ljudskih prava i prosvetljene etike. U političkim govorima i strateškim dokumentima, puna je reči o dostojanstvu, jednakosti i slobodi pojedinca. Ali kada se pogled okrene ka industriji za odrasle, ova samouverenost odjednom popušta. Umesto jasnih pravila, nastaje tišina. Umesto zaštite, moralisanje. Umesto odgovornosti – licemerje.

Industrija za odrasle u Evropi ne otkriva nedostatak morala. Otkriva lažni moral.

Društvo koje konzumira, ali ne priznaje

Evropa je jedan od najvećih potrošača sadržaja i usluga za odrasle na svetu. Tržište je stabilno, potražnja je konstantna, digitalna infrastruktura je razvijena. A ipak se isto to društvo ponaša kao da industrija ne postoji – sve dok se ne dogodi skandal, nasilje ili moralna panika.

Seksualni rad je prihvaćen kao potrošnja, ali ne i kao rad. Dozvoljen je sve dok ostaje nevidljiv, fragmentiran i bez glasa. Ali kada radnici zahtevaju prava, bezbednost ili organizaciju, postaju problem. Ovaj dvostruki standard je srž lažnog morala Evrope.

Moralna osuda kao politički izgovor

Moralni stav Evrope prema industriji za odrasle često služi kao izgovor za nečinjenje. Umesto regulacije, nudi se osuda. Umesto sistemskih rešenja, ponavljaju se parole o zaštiti, koje se retko ostvaruju u praksi.

Osuda je jeftina. Regulacija je zahtevna. Regulacija znači priznavanje realnosti, preuzimanje odgovornosti i suočavanje sa sopstvenim kontradikcijama. Zato se politika radije pribegava moralnim debatama koje ne menjaju ništa, osim održavanja postojećih odnosa moći.

Lažna briga za žrtve

Jedan od najčešćih argumenata protiv regulisanja industrije za odrasle je briga za žrtve. Ali ova briga je često selektivna i instrumentalizovana. Govori se o trgovini ljudima, prisili i zloupotrebi – ali retko o tome kako odsustvo jasnih pravila zapravo omogućava ove pojave.

Kada je industrija gurnuta u sivu zonu, žrtve su manje vidljive, prijave su ređe, odgovornost je raspršena. Lažni moral se tako predstavlja kao zaštita, ali u stvarnosti održava uslove u kojima je zaštita najmanje moguća.

Bankarsko i digitalno izbacivanje

Lažni moral Evrope se ne ogleda samo u zakonodavstvu, već i u praksi finansijskih i digitalnih institucija. Računi se zatvaraju, plaćanja odbijaju, profili brišu – često bez pravnog procesa ili jasnog obrazloženja.

Industrija za odrasle je tako isključena iz infrastrukture koju društvo samo svakodnevno koristi. Ovo izbacivanje nije posledica nezakonitosti, već reputacionog rizika. Moral postaje filter koji određuje ko ima pristup ekonomiji, a ko ne.

Ko snosi posledice?

Posledice lažnog morala ne snose institucije, već pojedinci. Radnici koji su prepušteni nestabilnim uslovima. Ljudi koji nemaju pristup pravnoj zaštiti. Zajednice primorane da improvizuju sopstvene bezbednosne mehanizme.

Inicijative poput Dobre Družbe ne nastaju zato što žele sukob sa Evropom, već zato što je Evropa dugo odbijala da pogleda realnost u oči. Samoorganizacija nije ideološki gest, već odgovor na sistemsku prazninu.

Moral bez odgovornosti nije etika

Evropa ima izbor. Može nastaviti sa moralnim diskursom koji ne menja ništa, ili priznati da industrija za odrasle postoji i da za nju važe ista pitanja kao i za svaki drugi oblik rada: bezbednost, prava, odgovornost i dostojanstvo.

Moral koji ne preuzima odgovornost za posledice svojih odluka nije etika. To je udobna poza. I sve dok Evropa radije održava imidž nego rešava stvarne probleme, industrija za odrasle će ostati ogledalo u kojem se vidi njeno najneprijatnije lice.

Ne zato što je seks problem.

Već zato što je licemerje problem.