Korona dnevnici: Anitino iskustvo

Povratak u srećnija vremena

Konačno je došlo vreme kada su ljudi ponovo srećni! Korona mere se popuštaju, i kada se virtuelno čujete sa prijateljima, nema više onog mučnog 'koliko će ovo još trajati', već se radujemo i pravimo planove kada ćemo se sresti i gde ćemo ići na odmor.

Trenutno sam zaista presrećna, jer mi je konačno došla u posetu prijateljica iz druge opštine, koja je takođe gurman. Pre vanrednog stanja smo zajedno išle u restorane, što nam sada ne nedostaje, jer kod mene zajedno kuvamo đakonije! Moram reći da smo tokom perioda karantina skoro svi usavršili svoje kuvarske veštine, i sada je toliko radosnije kada se družimo i kuvamo zajedno!

Zanimljiva činjenica je i da poznajem toliko ljudi, a nijednog koji se razboleo od korone. Dosta nas je razmišljalo o istoj stvari. Niko u mojoj društvenoj mreži ne poznaje nikoga ko se razboleo. Ali ostavimo polemike po strani, jer to nije svrha ove kolumne, i vratimo se na to kako sam ja preživela ovaj period.

Održavanje zdravog razuma

Sve vreme sam verovala da će sve biti u redu, iako sam se na početku korona perioda našla u prilično nezgodnoj situaciji. Držala sam se poslovice 'nijedna supa se ne jede tako vruća kao što se kuva', lepo sam poštovala mere i dobro se edukovala o virusu – najvažniji faktor za mene u celoj situaciji bio je da održim zdrav razum bez obzira na spoljne okolnosti i vesti u medijima.

Tako da se nisam brinula ni oko čega; šta bude, biće. Verovala sam u sposobnost i snagu svog tela da uspešno savlada virus. Istovremeno sam dobro znala da stres i briga negativno utiču na imuni sistem, i da bih prošla mnogo gore da sam dobila koronu. Naravno, sređena socijalna sigurnost je deo toga da se ne uzrujavate previše, tako da ne brinete kako ćete preživeti – da li ćete imati za hranu, račune i kiriju. Svoje starije članove porodice sam dobro zaštitila, tako da smo bili u kontaktu samo telefonom, a dedi smo hranu donosili preko balkona.

Stresan početak

Najstresnije vreme za mene je definitivno bio početak korona perioda. Našla sam se u zaista nezavidnoj situaciji. Naime, upravo sam iznajmila luksuzan, skup radni stan na svoje ime. Iznajmila sam ga sa namerom da u njemu i živim i radim. Izabrala sam onaj koji je bio pogodan za rad, malo lepši da privuče klijente, jer bi takav stan bio definitivno preskup za život samo jedne osobe. Nakon proglašenja pandemije, posao je, naravno, naglo opao. Nekoliko dana smo prijateljica i ja još radile zajedno, pitajući klijente da li su zdravi, ali bilo je tako malo posla jer su se ljudi uplašili da mi je bilo kristalno jasno da ovim tempom, sa tako malo klijenata, neću imati dovoljno za kiriju i troškove održavanja takvog stana. Ugovor sa gazdaricom je takođe bio overen kod notara – ako ne bih imala novca, izvršenje bi išlo direktno na adresu mojih roditelja.

To mi je izazvalo ogroman stres i mentalnu patnju. Kako ću platiti stan i istovremeno paziti da se ne zarazim i ne prenesem virus klijentima... Da, veoma nezgodna situacija. I pre svega, neizvesna. Znala sam da moram smisliti rešenje, jer sam želela da se rešim stresa i neizvesnosti.

Preuzimanje rizika

Prvo rešenje, koje sam praktikovala samo dva ili tri dana, bilo je kada me je druga koleginica iz posla (koja striktno ne veruje u ovaj virus) ubedila da sada možete dobro zaraditi – broj poziva za kućne posete se povećao, jer ljudi nisu želeli da izlaze. Znamo da je kućna poseta nepoznatom klijentu znatno rizičnija nego ako oni dođu kod vas, jer idete na nepoznatu teritoriju. Ne znate da li će tamo biti samo onaj koji je zvao ili nekoliko njegovih prijatelja, ne znate da li će uopšte imati dovoljno novca ili će ga tek skupljati kada stignete, a svi pijani i naduvani će se svađati među sobom ko će ga dati... Ne znate šta možete očekivati od njih...

Sada kada je bilo manjka poseta 'normalnih' klijenata, na predlog ove koleginice, otišla sam sa njom na kućne posete – tako smo se upustile u rizičniji oblik rada da bismo sačuvale moj stan. Nadajući se da ćemo biti bezbednije ako idemo dve zajedno, postavile smo uslov preko telefona da možemo doći samo zajedno, a ne pojedinačno. I desilo se tačno ono što sam gore opisala. Stižete trezne među čopor kokainskih zavisnika koji, nakon dugih svađa i razmatranja, jedva skupe novac, onda su dosadni jer im se ne diže, a vi morate da im ga dižete dok su potpuno uništeni... Onda su naduvani i potpuno bez osećaja i grubo vas bockaju noktima u macu i dupe, nanoseći vam patnju...

Ukratko – mnogo živaca i rizika je uloženo u nadu da ću sačuvati stan, izbeći izvršenje i zaraditi dovoljno na samom početku pandemije (kada virus još nije bio toliko rasprostranjen) da preživim u karantinu ako se virus zaista proširi u našoj maloj zemlji.

Prelomna tačka

Ali onda sam promenila taj plan u drugi – a tu promenu je podstakao konkretan događaj. Događaj u kojem sam shvatila da moram staviti i svoje fizičko i mentalno zdravlje na prvo mesto i da moram krenuti drugim putem da bih sačuvala stan nego da budem prisiljena da radim na rizičniji način i tolerišem klijente koje nikada normalno ne bih tolerisala zbog nedostatka posla!

Imala sam psihopatskog klijenta. Zvona za uzbunu su mi počela zvoniti vrlo brzo, jer je stalno pokušavao da pređe granice koje sam bezuspešno pokušavala da održim. Od toga da ne odlazi kada vreme istekne, već ostaje celo veče i ja ne mogu da ga se rešim (ponovio je tu rečenicu mnogo puta, tako da sam se plašila kako ću ga se uopšte rešiti), do toga da me grize za sise nekoliko puta tako da sam vrištala kroz ceo hotel, i guranja moje glave na njegov kurac tako da sam jedva disala... U normalnim okolnostima, naravno, ljubazno bih otpustila takvog užasnog klijenta, sačuvala broj i nikada ga više ne bih prihvatila... ali sada sam imala u glavi da moram da sačuvam stan i da ću pokušati da istrpim nešto za to, u smislu nekoliko sati patnje i bila bih spašena briga oko stana čitav mesec... Bila sam mu toliko vruća da je želeo produženja susreta... Ponudio mi je toliko novca da bih imala pokrivenu celu kiriju i bila bez briga. Prisilila sam se da to istrpim zbog okolnosti. Nije želeo da ide do bankomata za produženja, praveći izgovore da nije trezan, već da će mi sve prebaciti putem onlajn bankarstva. Prethodno se predstavio kao kvazi-veliki preduzetnik, navodno pun keša (što je sve mogla biti gluma). Nasela sam na to da mi prebacuje novac za više produženja putem onlajn bankarstva (nisam imala iskustva sa tim ranije i izgledalo je veoma verodostojno, uvek sam gledala njegov telefon kada je prebacivao).

Skoro mi je oštetio grlo. Odmakla sam se, ali on mi je samo zgrabio glavu i zabio svoj kurac u moje grlo svom snagom... O bože, istrpit ću ovo da sačuvam stan (takođe sam mu rekla o svojoj nevolji i istovremeno mu zahvalila što ću njegovom uplatom rešiti kiriju).

Onda je došao na ideju da će mi plaćati kiriju svakog meseca i davati mi novac tako da bih mogla da napustim posao i imam seks samo sa njim jer sam mu bila toliko vruća. Prisilio me je da prihvatim tu ponudu, istovremeno naglašavajući da je spreman da sve to uradi za mene, naravno, pod uslovom da, 'gledaj da se uvek javiš kada te pozovem!' Ta rečenica je bila potpuno psiho! Da bi mi psiho plaćao kiriju i pokušavao da me drži na uzici i vrši psihološki pritisak na mene da skočim kad god mu se prohte! Da, važi!! U tom trenutku više nisam mogla biti 'ljubazno ljubazna profesionalka'. Rekla sam mu da me ta ponuda zaista ne zanima, da planiram da nastavim da zarađujem svoj novac, da budem slobodna, da mi ne treba sponzor. I da ako bih imala seks samo sa jednim, to bi bilo sa nekim koga volim, a to nije on, on je samo klijent.

Mislim da sam ga veoma uvredila tim odbijanjem. Šta je usledilo? Sledećeg dana sam otišla u banku da proverim transfere, nadajući se da mi je stan spašen (gledala sam ga kako pravi transfere, na kraju krajeva). Šok! Nije bilo transfera! Tip je sve otkazao! Tako sam patila sa njim toliko sati, bila ugrizena, psihološki mučena i puna modrica (od grubih zahvata bez osećaja, nije me tukao) – prošla sam kroz sve to ni za šta, žrtvovala se i bila sa idiotskim klijentom da bih sačuvala stan. Pored toga, dok sam bila pod tušem, ukrao je ono što mi je platio na početku. Da, moja greška što ga nisam bolje sakrila, u tim trenucima stresa i pritiska, nisam mogla da mislim na sve.

Plan B i pogled unapred

Apsolutno sam bila kriva što sam se dovela u situaciju sa problematičnim klijentom, gde sam na vreme shvatila da je problematičan, ali sam ipak nastavila posao.

NE, NE RADIM OVO VIŠE, DA BIH SAČUVALA STAN RADEĆI NA NAČIN KOJI UNIŠTAVA MOJU PSIHU, NISAM PRISILJENA DA PRIHVATAM TAKVE IDIOTE ZBOG NEDOSTATKA POSLA! MORA POSTOJATI DRUGI NAČIN – ONAJ KOJI JE BLAG PREMA MOM TELU I PSIHI.

Kasnije sam se raspitala i saznala da se takve prevare – gde neko prebaci novac putem onlajn bankarstva, a zatim otkaže transfer – takođe masovno dešavaju u internet prodaji polovne odeće i obuće. Dobijete potvrdu o transferu, pošaljete odeću, a transfer se naknadno otkaže i novca nema nigde. Sve izgleda veoma verodostojno i praktično svako može nasesti dok ne nauči pozadinu kako onlajn bankarstvo funkcioniše.

Nakon ovog iskustva, napravila sam plan B. Odmah sam prestala da radim i podnela zahtev za povlačenje novca iz svojih fondova za preživljavanje. Prvobitno sam nameravala taj novac za nešto zaista hitno, inače ga ne bih dirala... Ali ova situacija mi je pokazala da je očigledno sada hitno.

Tako sam uzela novac iz fondova i onda bila srećno u karantinu do kraja. Bez brige o tome da li ću imati dovoljno za kiriju, račune i hranu. Bez brige o tome da ću se zaraziti i širiti virus. I bez brige da ću zbog nedostatka posla biti prisiljena da prihvatam klijente koje normalno ne bih, uništavajući svoju psihu i rizikujući svoje zdravlje i poslovnu reputaciju radeći tokom epidemije.

Rešila sam se briga i srećno preživela karantin do kraja – dobro sam se odmorila, dobro kuvala i bila stalno u kontaktu sa prijateljima i porodicom. Nije mi bilo uopšte loše. Vodila sam računa o svom duhovnom rastu, radila na projektima za naš sindikat. Kako ja to vidim, razvila sam dobru taktiku i strategiju da preživim ovaj period. Ali pre nego što sam došla do plana koji je bio pogodan za mene, morala sam da posrćem u mraku nekoliko puta, budem prevarena i takođe istrpim neke stvari.

Ako jedan plan ne funkcioniše dobro, probate drugi. Samo držite glavu gore, održavajte zdrav razum i veru da će sve biti u redu i da bi stres i psihiranje samo otežali celu situaciju. Radujem se novom post-korona periodu i iznenađenjima koja će nam doneti. Verujem da će biti lepa :) kako u poslu tako i lično.