Zašto Evropi Nedostaje Hrabrosti da Reguliše Seksualni Rad

Uvod

Evropa voli da priča o ljudskim pravima, dostojanstvu i slobodi pojedinca. Voli da se predstavlja kao prostor prosvetiteljstva, socijalne države i progresivnih vrednosti. Ali kada je reč o seksualnom radu, ista ta Evropa se odjednom smanji. Postaje nesigurna, moralistička, uplašena. Umesto hrabrosti, bira tišinu, umesto regulacije, represiju, ili – što je još gore – prividnu neutralnost, koja u praksi znači prebacivanje odgovornosti na najslabije.

Između Morala i Stvarnosti

Seksualni rad u Evropi postoji. Uvek je postojao i uvek će postojati. Bez obzira da li ga zakonodavstvo priznaje, toleriše ili kriminalizuje, realnost ostaje ista: potražnja postoji, ponuda postoji, protok novca postoji. Ono što se razlikuje je nivo bezbednosti, transparentnosti i zaštite ljudi koji učestvuju u ovom poslu.

Evropa zna ovu realnost, ali se plaši da se njome pozabavi. Zašto? Zato što regulisanje seksualnog rada znači javno priznanje da je seksualnost deo društva, ekonomije i ljudske razmene – i da nije samo intimna, privatna ili sramotna kategorija. Umesto da regulaciju tretira kao alat za bezbednost i prava, Evropa je prerušava u moralnu dilemu.

Kriminalizacija kao Alibi

Veliki deo Evrope se krije iza modela delimične ili indirektne kriminalizacije. Zvanično se kriminalizuju "zloupotreba", "trgovina ljudima" ili "eksploatacija", ali u praksi se autonomni seksualni radnici nalaze u istoj mreži. Policija, inspekcije i pravosudni sistemi postaju alati kontrole, a ne zaštite.

Kriminalizacija je politički udobna. Omogućava vlastima da spolja pokazuju odlučnost, dok izbegavaju ozbiljan rad: stvaranje jasnih pravila, socijalne zaštite, radnih standarda i bezbednih digitalnih i fizičkih okruženja. Kriminalizacija deluje kao alibi za nečinjenje.

Strah od Regulacije je Strah od Odgovornosti

Regulisanje seksualnog rada znači preuzimanje odgovornosti. Znači priznanje da država i zajednica nisu samo sudije, već i sukreatori uslova. Znači uspostavljanje sistema koji štite radnike od nasilja, eksploatacije, zdravstvenih rizika i digitalnih zloupotreba.

Ali Evropa se plaši upravo toga: odgovornosti. Regulacija zahteva dijalog sa onima koji su decenijama bili ućutkivani. Zahteva uključivanje seksualnih radnika u kreiranje politika. Lakše je održavati status kvo i pretvarati se da problem leži negde drugde.

Regulacija Nije Normalizacija – To je Zaštita

Jedan od najvećih mitova u evropskoj debati je da regulacija znači promociju. To nije istina. Regulacija ne znači podsticanje nekoga na seksualni rad. Znači priznavanje postojanja realnosti i odlučivanje da li ćemo ljude u toj realnosti ostaviti same ili ih zaštititi.

Kao što regulisanje opasnih poslova ne znači podsticanje ljudi na opasnost, već osiguravanje bezbednosnih standarda za njih. Seksualni rad nije izuzetak – to je samo poslednji društveni tabu koji se Evropa još nije usudila da pogleda u oči.

Kuda Dalje?

Ako Evropa želi da ostane kredibilna kada govori o ljudskim pravima, mora prestati da tretira seksualni rad kao moralnu anomaliju i početi da ga tretira kao socio-ekonomsku činjenicu. To znači: jasno razlikovanje između prisile i dobrovoljnosti, uključivanje seksualnih radnika u izradu zakonodavstva, razvoj bezbednih, transparentnih i neeksploatatorskih platformi, i prelazak sa kažnjavanja na zaštitu.

Pitanje nije da li će Evropa regulisati seksualni rad. Pitanje je koliko će još štete naneti pre nego što skupi hrabrosti da to uradi.